Da se ne zaboravi…
Rukomet, kakav danas poznajemo i volimo, pojavio se u Danskoj
krajem devetnaestog veka, tačnije, 1898. godine. Od prvih koraka
bio je školski sport i zauvek ostao omladinski sport. Potrebno je
više od dvadeset godina da čovek sazri, a toliko je trebalo i
rukometu da bude međunarodno priznat. U vreme Olimpijskih
igara u Amsterdamu, 1928. godine, osnovana je Međunarodna
amaterska rukometna federacija.
Vreme je neumoljivo teklo i rukomet je stigao do svog prvog
Svetskog prvenstva koje je održano u Nemačkoj 1938. godine.
Pažljivom čitaocu svakako nije promaklo da je uz sve ove jubileje
broj osam uvek bio prisutan.
Ubrzo se dogodio veliki i ružni rat koji je sport potisnuo u drugi
plan. Kada se sve završilo, sa nebrojenim žrtvama, biljka zvana
sport je ponovo procvetala u svoj svojoj lepoti. Mnogi su tada
pohrlili u ovu prelepu cvetnu baštu, mladi u prvom redu, a radosni
povici onih koji su jurili za čarobnom kožnom loptom ponovo su
odjeknuli.
Te daleke1948. godine, kakva slučajnost, RUKOMET je stigao i u
grad na Tamišu, a njegovi prvi začetnici bili su učenici
pančevačke gimnazije. Bilo je to na pedesetu godišnjicu rođenja
ovog sporta.
U bogatoj istoriji i tradiciji rukometa u Pančevu, posebno se ističe
jedno ime – Milan Latas. Nekadašnji učenik sedmog razreda
pančevačke Gimnazije, zajedno sa svojim drugom iz đakog
internata Kostom Katićem, bio je deo Sportske brigade na
izgradnji pruge Kučevo – Brodice. Tamo je prisustvovao kursu za
rukometne instruktore koji su vodili Vladimir Stilinović i Reno
Vinek. Igra sa malom kožnom loptom zadivila je Milana… Na kraju
akcije Milan Latas dobio je diplomu rukometnog isntruktora i

sudije. Po povratku u Beograd, na žečežničkoj stanici, instruktori
Stilinović i Vilnek pohvalili su se predstavniku Fiskulturnog saveza
Jugoslavije: „Naš kurs je završio jedan visoki Pančevac sa veoma
snažnim šutom. Sigurno će postati veliki rukometaš“.
Eto, tako je počelo… U tom trenutku Milan Latas je doneo odluku
da će pored trenerskog poziva, aktivno igrati rukomet.
Novi sport u Pančevu se rađa
Najvažniji zadatak koji je sebi postavio Milan Latas je osnivanje
rukometnog kluba u Pančevu. Članovima uprave Sportskog
društva Dinamo je pokazao svoju diplomu i izneo svoju nameru.
Za početak je trebalo kupiti rukometnu loptu. Umesto novca,
dobio je obećanje da će kompletnu opremu dobiti od fudbalskog
kluba, a da za loptu mora sam da se snađe. Neko je pomenuo
ime poznatog pančevačkog poslastičara Miladina Popovića,
velikog ljubitelja sporta i nekadašnjeg šampiona Balkana u rvanju.
Istog dana, Latas je od njega dobio novac i otišao da kupi
rukometnu loptu.
Početak nove školske godine bio je prilika da Milan Latas pozove
svoje školske drugove na prvi trening. Zakazao ga je na igralištu
kod Tekstilane, uz obećanje da će ih upoznati sa novim sportom
koji se zove – rukomet. Milan je uzalud čekao drugove – niko nije
došao! Muškarce je zgražavala i pomisao da će se baviti sportom
koji neodoljivo podseća na žensku hazenu. Trebalo je smisliti
bolju taktiku. U školu je doneo loptu, pa su posle časova igrali
fudbal u dvorištu, a na kraju im je pokazao kako se igra rukomet.
To je bio tek početak. Iz dana u dan su igrali malo fudbal, malo
rukomet. Milan je postepeno smanjivao vreme igranja fudbala na
račun rukometa, sve do trenutka kada su igrali samo rukomet.
Upornost se isplatila i novi sport je rođen!

Rukometna sekcija postala je novi član velike familije Sportskog
društva Dinamo. Na predlog centralne uprave, Milan Latas je
postao prvi predsednik sekcije. Istovremeno je bio i trener i
kapiten tima.
Počelo je pobedom
Prošle su tri nedelje od prvog susreta pančevačkih
srednjoškolaca sa malom kožnom loptom i novim sportom, kada
je Milan Latas pozvan da dođe u Beograd u Fiskulturni savez
Srbije. Rukometašima Dinama je predloženo da otputuju u Niš da
bi, protiv domaće ekipe Gimnastičkog društva Radnički, odigrali
propagandnu utakmicu u velikom rukometu. Latas je dobio novac
za vozne karte, hranu i smeštaj u hotelu. Igrači Dinama su bili
oduševljeni i mislili su da sanjaju! Putovanje u Niš i boravak u
hotelu bilo je gotovo nestvarno!
Bio je to prvi nastup pred publikom za oba tima. Dinamo se
predstavio kao mnogo bolji tim i pobedio visokim rezultatom 13:3.
Prvi gol postigao je kapiten Milan Latas, kapiten. Ujedno, bio je to
i prvi gol u istoriji Rukometnog kluba Dinamo.
Utakmica je odigrana 26. septembra 1948. godine, pa se ovaj dan
može uzeti i za datum osnivanja Rukometnog kluba Dinamo, jer
kao što je poznato, osnivačke skupštine nije bilo.
Prvu utakmicu za Dinamo odigrali su: Dušan Patić Faksi, Dragutin
Racić Rale, Blagoje Kolarski, Vladimir Deanović Dendi, Dušan
Ivković Duda, Konstantin Katić Kosta, Radomir Predić Rada,
Milan Latas Đoka, Milenko Vukčević Miki, Mihailo Ratković Mika i
Tomislav Petrić Braca.
Kako je Dinamo „požuteo“
Danas svi Pančevci znaju da je boja rukometnog kluba – žuta.

Međutim, tako nije bilo i u vreme formiranja ove ekipe. Sve sekcije
Sportskog društva Dinamo imale su dresove plavo-bele boje.
Na samom početku, rukometaši su nasledili opremu od
fudbalsked ekipe Dinama i u njoj su igrali sve do 1950. godine,
kada su se izborili za ulazak u Saveznu ligu. Postali su prva
sportska ekipa Pančeva koja je zaigrala u najelitnijoj ligi u zemlji.
Renome im više nije dozvoljavao da igraju u starim i zakrpljenim
dresovima fudbalera. Uprava kluba i predsednik Dobrivoje
Jelisavčić su odlučili da svojim mezimcima i najboljoj sportskoj
momčadi u gradu na Tamišu, kupe nove dresove.
– Prvi put nove dresove dobili smo posle osvajanja prvog mesta u
Srpskoj rukometnoj ligi, 1950. godine. Za odlazak u Beograd i
kupovinu nove opreme bili smo zaduženi Zvonko Malenić i ja. Na
umu smo imali plavo-belu opremu, međutim u sportskim
prodavnicama smo naišli na mali izbor dresova. Odlučili smo se
za žutu, jer nam se najviše dopala. Iako je u početku zavladalo
malo razočarenje, ubrzo je Dinamo po žutoj boji postao
prepoznatljiv širom Jugoslavije. Ta boja nam je donela i mnogo
sreće – u prvoj sezoni u Saveznoj ligi postali smo treća ekipa u
državi. Tada je bilo dovoljno reći pančevački „žuti“ i sve je bilo
jasno – govorio je Milan Latas.
Dinamo prvak Jugoslavije
Mesec maj te 1955. godine bio je veoma srećan za rukometaše
Dinama.
Reprezentacija Jugoslavije je na utakmici sa Autrijom u Celovcu
postigla najveći uspeh do tada. Savadana je četvrta rukometna
sila sveta sa 8:7. Među akterima velike pobede bila sui tri igrača
Dinama – Zvonimir Malenić, Dušan Patić i Milorad Lajšić.
Kraj meseca bio je rezervisan za finalni turnir Prvenstva
Jugoslavije u Zagrebu.

U prvoj utakmici Dinamo je savladao Zagreb 10:8, potom je
pobeđen i zagrebački Grafičar sa 7:2, a u trećoj utakmici
Pančevci su sa beogradskim Železničarom igrali nerešeno 5:5 i
tako su po prvi put u istoriji postali prvaci Jugoslavije.
Doček novih šampiona u Pančevu bio je veličanstven. Navijači su
se okupili u velikom broju da čestitaju svojim ljubimcima na
sjajnom uspehu.
Bila je to fenomenalna generacija rukometaša Dinama: Zvonimir
Malenić, Kosta Radišić, Radivoje Ristić, Branislav Jovančić,
Milorad Lajšić, Ivan Gornik, Mihajlo Ratković, Miloje Milojević,
Bogdan Margan, Petar Ivačković, Dušan Patić, Milorad Bajić,
Borivoje Brodan, Vladimir Deanović, Petar Patić, Dušan Mirković,
Daniel Gornik, Ivan Aleksijević, Vladimir Milakov, trener Mihailo
Đulizbarić i kompletna uprava kluba na čelu sa predsednikom
Lukom Ilićem.
Drugi put, šampion Jugoslavije u velikom rukometu Dinamo je
postao 1957. godine.
Mali rukomet
Vicešampioni Jugoslavije u rukometu koji sada poznajemo,
rukometaši Dinama postali su u sezoni 1969/1970, kada su
predvođeni legendarnim trenerom Robertom Senešijem
prvenstvenu trku završili iza Partizana iz Bjelovara.
Pmti se generacija koju činili: Divić, Krstić, Čelar, Pavković,
Smiljanski, Andrić, Lečić, Kuruc, Stojanović, Kecman, Rapajić i
Kostić.
Prvi put u finalu Kupa Jugoslavije Dinamo je igrao 1972. godine.
utakmica je održana 29. novembra u Pančevu, pred oko 1.500
gledalaca. U Hali sportova u Pančevu sastali su se Dinamo i
Borac iz Banjaluke.
U poslednjem minute meča, domaćin je vodio sa 16:15. U publici
je nastao delirijum oduševljenja. Slavila se pobeda, a onda se čuo
zvižduk sudije Valčića kojim je oduzeo loptu igračima Dinama iako

nije bilo zadržavanja igre. Nekoliko sekundi pre kraja, lopta je bila
u mreži Pančevaca – 16:16.
Nije bilo pobednika ni posle produžetaka, pa se pristupilo
izvođenju sedmeraca, u kome su više sreće imali Banjalučani.
Otaslo je zapisano da je u finalu Kupa Jugoslavije Dinamo igrao u
sastavu: Kostić, Stojanović, Lekić, Perić, Krstić, Đorđević, Rendić,
Pokrajac, Marjanović, Lukić, Divić i Bratić.
Reprezentativci Jugoslavije
U prvih pola veka Dinama dres a nacionalnim grbom nosili su
mnogi sportski velikani.
Od Dušana Patića Faksija, najveće legend pančevačkog sporta,
pa do Žikice Milosavljevića.
Evo njihovih imena: Dušan Patić, Zvonimir Malenić, Ivan Gornik,
Bogdan Margan, Dragutin Radovanović, Radivoj Ristić, Dušan
Anušić, Petar Ivačković, Branislav Jovančić, Milorad Lajšić,
Borivoje Stanković, Zlatko Jurčić, Jovan Vrebalov, Branislav
Plavšić, Nenad Kecman, Radivoj Pavković, Milan Krstić, Milorad
Divić, Nikola Andrić, Branislav Pokrajac, Bogosav Perić, Branko
Stojanović, Boris Kostić, Milan Kalina, Petrit Fejzula, Đorđe Lekić,
Ljubomir Obradović, Dejan Perić, Vladan Vidić i Žikica
Milosavljević.
Dvanaest veličanstvenih – po broju postignutig golova
Po broju postignutih golova u dresu Dinama u prvih 50 godina
postojanja istakli su se:
Bogosav Perić (2.448 pogodaka), Milan Krstić (2.081), Ljubomir
Pokrajac (2.048), Milan Kalina (1.997), Branislav Pokrajac
(1.965), Milorad Divić (1.775), Dušan Patić (1.735), Nenad
Kecman (1.595), Miroslav Miljković (1.321), Vladan Mihajlović
(1.166), Bratslav Koković (1.156) i Ljubomir Obradović (1.141).
Dvanaest veličanstvenih – po broju odigranih utakmica

Najviše utakmica u žutom dresu Dinama u prvih pola veka kluba
odigrali su:
Bogosav Perić (714), Branko Stojanović (598), Milorad Divić
(594), Bratislav Koković (577), Milivoj Sekulić (574), Dušan
Đorđević (570), Ilija Vignjević (554), Dušan Patić (511), Zlatko
Jurčić (502), Nenad Kecman (488), Radivoj Pavković (480) i Milan
Krstić (476).
Iz knjige Marka Drakšana “Žuto, volim te, žuto”, (Hronika 50
godina Rukometnog kluba Dinamo 1948 – 1998.), koja je izdata

godine.